Лична сећања на некадашњу фабрику Новкабел

Је­дан од ин­фор­ма­на­та са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о овој ло­ка­ци­ји, ис­та­као је ка­ко је од­ра­стао у обли­жњем кра­ју и да „се као де­те са ком­шиј­ском де­цом ја­ко че­сто играо у око­ли­ни фа­бри­ке Нов­ка­бел ко­ја се на­ла­зи­ла на кра­ју Рад­нич­ке ули­це на ме­сту да­на­шњег Спен­са”, то­ком ше­зде­се­тих го­ди­на. Са­го­вор­ник је ис­та­као ка­ко је за­пра­во „це­ло де­тињ­ство про­вео игра­ју­ћи се у око­ли­ни фа­бри­ка ко­је су се на­ла­зи­ле у Рад­нич­кој ули­ци”, бу­ду­ћи да је са по­ро­ди­цом жи­вео у јед­ној од згра­да ко­ја је би­ла лоци­ра­на у Рад­нич­кој ули­ци. При­се­ћа­ју­ћи се „сво­јих до­го­дов­шти­на”, од­но­сно игре у око­ли­ни не­ка­да­шњег Нов­ка­бе­ла, са­го­вор­ник је опи­си­вао ка­ко су у око­ли­ни ове и дру­гих фа­бри­ка „по­сто­ја­ли фа­брич­ки од­вод­ни ка­на­ли ко­ји су се ули­ва­ли у Ду­нав” иза ко­јих је био про­стор да­на­шњег Ли­ма­на ко­ји „је сав био у пе­ску и тр­ски”. Опи­су­ју­ћи из­глед Нов­ка­бе­ла, са­го­вор­ник је ис­та­као ка­ко су се у „Ка­бе­лу про­из­во­ди­ли ба­кар­ни ка­бло­ви, про­вод­ни­ци и жи­це на огром­ним ка­ле­ми­ма, као и ра­зни сит­ни ка­бло­ви”. Сећа се игре у око­ли­ни фа­бри­ке, од­но­сно ка­на­ла за от­пад­ну во­ду где „су као де­ца са­ку­пља­ли остат­ке од про­из­вод­ње”, од­но­сно „раз­ли­чи­те ма­ле ба­кар­не пло­чи­це ко­је су све­тлу­ца­ле на Сун­цу као да су би­ле од зла­та”, па су он и ње­го­ви дру­го­ви при­ча­ли „ка­ко са­ку­пља­ју зла­то”. Са­го­вор­ник је та­ко­ђе на­вео „ка­ко је Нов­ка­бел ра­дио у три сме­не” и да му је по­себ­но при­вла­чи­ло па­жњу „пре­тре­са­ње рад­ни­ка на из­ла­зу од стра­не пор­ти­ра”. Од­но­сно, са­го­вор­ник је ис­та­као да је „као де­те че­сто по­сма­трао ка­ко је пор­тир кон­тро­ли­сао сва­ког ко је из­ла­зио из фа­бри­ке опи­па­ва­ју­ћи га да ли ни­је по­нео не­ки део из фа­бри­ке”. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, он и ње­го­ви дру­го­ви су „пре­тре­са­ње пра­ти­ли са стра­не и је­два су че­ка­ли да не­ко бу­де ухва­ћен ка­ко је не­што украо”, али то „на жа­лост ни­ка­да ни­су ви­де­ли”. Са­го­вор­ник је та­ко­ђе на­вео „ка­ко му је и да­нас жао, што ни­ка­да ни­је ви­део ка­ко су не­ко­га уке­ба­ли да из­но­си не­што што не сме”.

Scroll to Top
Skip to content