Ка­фе-по­сла­сти­чар­ни­ца За­греб, на­ла­зи­ла се на ме­сту да­на­шње по­сла­сти­чар­ни­це Ати­на на Тр­гу сло­бо­де код Ка­те­дра­ле. На­кон Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да је јед­на од нај­ста­ри­јих по­сла­сти­чар­ни­ца у гра­ду ко­ја се зва­ла пре­ма пре­зи­ме­ну ње­ног вла­сни­ка Дорн­ште­тер на­ци­о­на­ли­зо­ва­на, пре­и­ме­но­ва­на је као Мо­сква. То име је но­си­ла само три го­ди­не, од­но­сно до 1948. го­ди­не, тј. до по­ли­тич­ког раз­ла­за ко­му­ни­стич­ких пар­ти­ја ФНРЈ и СССР-а. На­кон то­га, до­би­ла је на­зив За­греб, ко­ји је за­др­жа­ла све до рас­па­да СФРЈ, ка­да је из ак­ту­ел­них по­ли­тич­ких раз­ло­га пре­и­ме­но­ва­на у Ати­ну.
О овој ло­ка­ци­ји је раз­го­ва­ра­но са не­ко­ли­ко ин­фор­ма­на­та. Сви они су ис­та­кли ка­ко су то­ком ше­зде­се­тих, се­дам­де­се­тих или осам­де­се­тих го­ди­на као де­ца, а и ка­сни­је, од­ла­зи­ли у За­греб на „чу­ве­не ми­њо­не” и „уку­сне сен­дви­че”.
Је­дан од са­го­вор­ни­ка ко­ји је од­ла­зио у За­греб још од де­тињ­ства од­но­сно од ра­них ше­зде­се­тих го­ди­на се­ћа се ка­ко је „на­ме­штај у За­гре­бу био ин­те­ре­сан­тан, пре­сву­чен пли­шем цр­ве­не бо­је”, као и да „су би­ле ве­ли­ке столи­це, као не­ке по­лу-фо­те­ље са ве­ли­ким на­сло­ном”. Та­ко­ђе, се­ћа се „уга­о­них клу­па пре­сву­че­них пли­шем” ко­је су по­сто­ја­ле „у ћо­шко­ви­ма За­гре­ба”.
Дру­ги са­го­вор­ник је опи­си­вао раз­ли­чи­те ко­ла­че ко­ји су по­сто­ја­ли у по­ну­ди, при че­му је ис­та­као „ка­ко су га нај­ви­ше оду­ше­вља­ва­ли ми­њо­ни ко­ји су би­ли пре­ли­ве­ни пре­ли­ви­ма ра­зних бо­ја ко­ји су би­ли ле­по укра­ше­ни чо­ко­лад­ним и дру­гим укра­си­ма”. Ис­та­као је, да су „мињо­ни би­ли у ра­зним об­ли­ци­ма”, од­но­сно „у об­ли­ку пи­ра­ми­де, ку­пе, кру­га, ква­дра­та” ко­ји су слу­же­ни на та­њи­ру упа­ко­ва­ни „у рец­ка­стој па­пир­ној фо­ли­ји” тј. „у рец­ка­стим па­пир­ним тац­ни­ца­ма”. Са­го­вор­ник је та­ко­ђе на­по­ме­нуо ка­ко је „ску­пљао те рец­ка­сте тац­ни­це, но­сио их ку­ћи и играо се са њи­ма на раз­не на­чи­не”, од­но­сно да су у ње­го­вој игри „ти па­пир­чи­ћи би­ли нај­че­шће чам­ци ко­је је пу­штао да пли­ва­ју у на­пу­ње­ном ла­ва­боу”.
Ин­фор­мант­ки­ња са ко­јом је во­ђен раз­го­вор о овој по­сла­сти­чар­ни­ци, ис­та­кла је ка­ко је она „нај­ви­ше во­ле­ла фи­не сен­дви­че”, при че­му су јој нај­бо­љи би­ли „са кра­став­чи­ћи­ма и са ру­ском са­ла­том”. За „њу су”, ка­ко је са­го­вор­ни­ца ис­та­кла „гар­ни­ра­ни сен­дви­чи са фан­та­стич­ним на­ма­зом у За­гре­бу, би­ли јед­но од оми­ље­них је­ла”. Се­ћа се да је „За­гре­бом упра­вља­ло хо­тел­ско-ту­ри­стич­ко преду­зе­ће Ва­ра­дин”, као и да „је За­греб био не­ка ме­ша­ви­на ка­феа, по­сла­сти­чар­ни­це и ре­сто­ра­на”. Она се та­ко­ђе се­ћа „ка­ко је по­ред чу­ве­них гар­ни­ра­них сен­дви­ча, у За­гре­бу че­сто је­ла су­тли­јаш са ци­ме­том, за­пе­че­не па­ла­чин­ке, али и воћ­не ку­по­ве, ко­ла­че и ба­на­на-сплит, уз оба­ве­зну то­плу чо­ко­ла­ду”.
Че­твр­ти са­го­вор­ник ко­ји је при­чао о За­гре­бу, од­но­сно о по­ну­ди је­ла у ње­му то­ком се­дам­де­се­тих и ра­них осам­де­се­тих го­ди­на, ис­та­као је ка­ко се се­ћа „бе­ле ка­фе ко­ја је слу­же­на у ке­ра­мич­ким кри­гла­ма” и ко­ју је „увек на­ру­чи­вао уз гар­ни­ра­не сен­дви­че”. У се­ћа­њу су му тако­ђе оста­ле и „сен­двич-ки­фле са бе­лим ма­јо­не­зом и са­ла­мом ко­је су би­ле упа­ко­ва­не у це­ло­фан”.
Пе­та ин­фор­мант­ки­ња ко­ја се се­ћа­ла сен­дви­ча из За­гре­ба ис­та­кла је „да је као сред­њо­школ­ка че­ка­ју­ћи ауто­бус код Ка­те­дра­ле” по пра­ви­лу „свра­ћа­ла у За­греб на сенд­ви­че и бе­лу ка­фу”. Сен­дви­чи су њој, ка­ко је ве­се­ло кроз смех ис­та­кла „би­ли пра­зник за неп­це. Ја сам та­мо свра­ћа­ла и увек се вра­ћа­ла по још. Се­ћам се тог та­на­ног бе­лог па­пи­ра у ко­је су би­ли уви­је­ни, ми­ри­са бе­лог чу­ве­ног Хле­бо­вог хле­ба”. Та­ко­ђе је на­по­ме­ну­ла ка­ко је у За­гре­бу ка­сни­је ка­да је „већ сту­ди­ра­ла” сва­ки пут ка­да би ишла „на ма­ти­не у На­род­ни би­о­скоп, свра­ћа­ла на па­до­бран­це”.