Лична сећања на некадашњу самопослугу у улици Максима Горког

Ин­фор­мант са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о не­ка­да­шњој са­мо­по­слу­зи ко­ја је би­ла пр­ва са­мо­по­слу­га отво­ре­на у Но­вом Са­ду, ис­та­као је ка­ко је он „од­ра­стао и жи­вео у не­по­сред­ној бли­зи­ни” и да се „до­бро се­ћа ка­да је са­мо­у­слу­га отво­ре­на”. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма то је био „пра­ви хит и сви су до­ла­зи­ли да ви­де ка­ко функ­ци­о­ни­ше ку­по­ви­на са­мо­по­слу­жи­ва­њем у њој”, бу­ду­ћи да су пре то­га сви „ку­по­ва­ли на­мир­ни­це у ма­њим рад­ња­ма”. Са­го­вор­ник је ис­та­као ка­ко је са­мо­по­слу­га отво­ре­на ка­да је он „још био де­чак, кра­јем пе­де­се­тих или мо­жда по­чет­ком ше­зде­се­тих го­ди­на”. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма „у по­чет­ку су се куп­ци те­шко сна­ла­зи­ли ка­да је са­мо­у­слу­га отво­ре­на”, од­но­сно „про­дав­ци су их упу­ћи­ва­ли ка­ко да оба­ве ку­по­ви­ну”. При­ча­ју­ћи о сва­ка­квим си­ту­а­ци­ја­ма, ин­фор­мант је опи­сао до­га­ђај „ка­да је до­шла ње­го­ва тет­ка из уну­тра­шњо­сти”, од­но­сно ка­да је пр­ви пут по­се­ти­ла са­мо­по­слу­гу. На­и­ме, „она ни­је зна­ла да се по­кре­не у њој”, док јој „он ни­је об­ја­снио ка­ко се оба­вља ку­по­ви­на”. При­ча­ју­ћи о овом до­га­ђа­ју, са­го­вор­ник се кроз смех се­тио „ка­ко је ње­го­вој тет­ки би­ло чуд­но и нео­бја­шњи­во што јој ни­ко од про­да­ва­ца ни­је при­шао као у обич­ним рад­ња­ма”, од­но­сно „што је ни­ко ни­је услу­жио”. Ин­фор­мант је ис­та­као да је „на­кон ове пр­ве тра­у­ма­тич­не по­се­те, ње­го­ва тет­ка ка­да год би их по­се­ћи­ва­ла, во­ле­ла да од­ла­зи и да ку­пу­је са­ма у са­мо­у­слу­зи.” Са­го­вор­ник је та­ко­ђе на­по­ме­нуо, ка­ко су у по­чет­ку „про­да­ва­чи­це на ка­си би­ле из­у­зет­но др­ске и без­о­бра­зне”, од­но­сно „да су на­мер­но по­ни­жа­ва­ле куп­це ка­да су ви­де­ле да се не­ко од њих не сна­ла­зи у пр­вим не­де­ља­ма и ме­се­ци­ма ка­да је са­мо­по­слу­га отво­ре­на”. Це­ла са­мо­у­слу­га је функ­ци­о­ни­са­ла „по прин­ци­пу са­мо­по­слу­жи­ва­ња”, из­у­зев де­ла са „су­хо­ме­сна­тим про­из­во­ди­ма, као и де­ла са во­ћем и по­вр­ћем где су му­ште­ри­је услу­жи­ва­ли по­себ­ни про­дав­ци”.
Дру­ги са­го­вор­ник ко­ји је од­ра­стао у бло­ко­ви­ма згра­да у не­по­сред­ној бли­зи­ни је при­ли­ком раз­го­во­ра о са­мо­по­слу­зи ис­та­као „ка­ко се у ком­ши­лу­ку рас­пра­вља­ло ко нај­ви­ше ку­пу­је у са­мо­по­слу­зи”, од­но­сно „ка­ко су су­пруге вој­ни­ка има­ле нај­ве­ћу ку­пов­ну моћ, за­тим су­пру­ге про­фе­со­ра ми­ли­циј­ске шко­ле а за­тим оста­ли”, с об­зи­ром на то да су згра­де у око­ли­ни би­ле по­де­ље­не пре­ма слу­жбе­ни­ци­ма „по­ште, вој­них ли­ца, на­став­ног осо­бља ми­ли­циј­ске шко­ле и слу­жбе­ни­ка со­ци­јал­ног” ко­ји су у њима ста­но­ва­ли. Се­ћа се „ка­ко су мно­ги ко­мен­та­ри­са­ли, ка­ко су кор­пе у са­мо­по­слу­зи увек нај­пу­ни­је код же­на вој­ни­ка и ми­ли­ци­о­не­ра”. Овај са­го­вор­ник је та­ко­ђе иста­као „ка­ко се се­ћа кад је он био ма­ли”, ка­ко је у са­мо­по­слу­зи „би­ла јед­на же­на ко­ја се ше­та­ла из­ме­ђу ра­фо­ва и кри­шом кон­тро­ли­са­ла да ли не­ко не­што кра­де”. Он и ње­го­ви дру­го­ви су је зва­ли „шпи­јун­ка”. Са­го­вор­ник је опи­сао „да је то би­ла ма­ла там­на пе­га­ва же­на са круп­ним очи­ма која је све кри­шом пра­ти­ла, пра­ве­ћи се ка­ко то­бо­же ста­вља или по­пи­су­је про­из­во­де на ра­фо­ви­ма”. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма „та же­на је оста­вља­ла ути­сак да је­два че­ка да неко не­што укра­де ка­ко би га ухва­ти­ла”, од­но­сно „уме­сто да ода­је ути­сак да кон­тро­ли­ше по­тен­ци­јал­не ло­по­ве, она се тру­ди­ла да бу­де не­при­мет­на, мо­ле­ћи Бо­га да не­ко не­што по­ку­ша да ћор­не”. Стал­но је ше­та­ла „из­ме­ђу гон­до­ла”, од­но­сно те­зги са ар­ти­кли­ма „вре­ба­ју­ћи ло­пу­же, при че­му је но­си­ла са­кри­ве­но огле­дал­це у ру­ка­ма и пра­ви­ла се да сла­же или пре­гле­да ро­бу”. Ин­фор­мант је опи­сао ка­ко су јед­ном он и ње­гов нај­бо­љи друг „на­стра­да­ли упра­во због ње, ка­да су по­ку­ша­ли да укра­ду јед­ну чо­ко­ла­ди­цу из раз­ло­га што су хте­ли да ви­де да ли мо­гу да над­му­дре шпи­јун­ку”. На­и­ме, до­го­во­ри­ли су се да „ку­пе ба­те­ри­је ка­ко би јој за­ва­ра­ли траг, а у џеп су стр­па­ли по јед­ну чо­ко­ла­ди­цу”. Већ „ка­да су из­вр­ши­ли упла­ту на ка­си и ми­сли­ли да је опе­ра­ци­ја до­бро про­шла на ула­зу их је са пре­срећ­ним и оза­ре­ним из­ра­зом ли­ца са­че­ка­ла шпи­јун­ка и упи­та­ла шта има­ју у џе­по­ви­ма”, на­кон то­га су „их пре­тре­сли и оба­ве­сти­ли њи­хо­ве ро­ди­те­ље”. Све је „то за­вр­ши­ло же­сто­ким ба­ти­на­ма пр­во у са­мо­по­слу­зи, а за­тим и код ку­ће”, по­том „и ви­ше­ме­сеч­ном ка­зном”. Ин­фор­мант се кроз смех при­се­тио „ка­ко су ме­се­ци­ма и он и ње­гов друг ко­ва­ли ка­сни­је план ка­ко да се осве­те шпи­јун­ки”, али да је она „у ме­ђу­вре­ме­ну пре­ста­ла да ра­ди у са­мо­по­слу­зи”. Ка­сни­је је „уме­сто ње, до­шла но­ва шпи­јун­ка, али она је на­сто­ја­ла за раз­ли­ку од про­шле да бу­де упа­дљи­ва”, ис­та­као је на кра­ју ин­фор­мант.

Scroll to Top
Skip to content