Је­дан од са­го­вор­ни­ка са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о овој по­сла­сти­чар­ни­ци ис­та­као је „ка­ко је то би­ла нај­чу­ве­ни­ја по­сла­сти­чар­ни­ца у гра­ду” и да „ка­да год је до­ла­зио Ти­то у Но­ви Сад увек су за де­серт на­кон руч­ка има­ли по­сла­сти­це и ко­ла­че из Не­ши­ћа”. Он је на­по­ме­нуо да је че­сто од­ла­зио у ту по­сла­сти­чар­ни­цу, на­ро­чи­то „као мла­дић са дру­штвом” то­ком се­дам­де­се­тих го­ди­на и да „рет­ко шта ни­је про­бао”, али да су му се нај­ви­ше до­па­да­ле „раз­ли­чи­те тор­те, по­себ­но Ре­фор­ма” по че­му је, ка­ко је ис­та­као „Не­шић и био чу­вен”.
Дру­ги ин­фор­мант је при­ча­ју­ћи у овој по­сла­сти­чар­ни­ци, ис­та­као да је кра­јем ше­зде­се­тих и се­дам­де­се­тих го­ди­на ка­да је он у њу по­вре­ме­но од­ла­зио „по­сла­сти­чар­ни­ца ни­је би­ла ле­по уре­ђе­на, али да су ко­ла­чи би­ли ква­ли­тет­ни и ја­ко ску­пи, ду­пло ску­пљи не­го на дру­гим ме­сти­ма у гра­ду”. Он на­во­ди да је „по­се­ћи­ва­ње и ку­по­ви­на код Не­ши­ћа би­ло по­ка­зи­ва­ње ста­ту­са”, од­но­сно да су колачи из Не­ши­ћа ме­ђу гра­ђа­ни­ма Но­вог Са­да, пред­ста­вља­ли не­ку вр­сту ста­ту­сног сим­бо­ла. Он је при­ли­ком раз­го­во­ра ис­та­као да се зна­ло „да ко иде код Не­ши­ћа на ко­ла­че или има па­ра или јед­но­став­но ре­ски­ра да по­тро­ши”.
Тре­ћи са­го­вор­ник са ко­јим је из­ме­ђу оста­лог оба­вљен и кра­ћи раз­го­вор о овој по­сла­сти­чар­ни­ци, ис­та­као је ка­ко су се „мно­ги пра­ви­ли ва­жни” ка­да су при­ча­ли ка­ко су би­ли „код Не­ши­ћа”. Он ни­је че­сто од­ла­зио у ту по­сла­сти­чар­ни­цу ка­ко ис­ти­че, али „не то­ли­ко због це­на”, већ за­то „што су му ти ко­ла­чи би­ли су­ви­ше кре­ма­сти” а он је „да­ле­ко ви­ше во­лео ори­јен­тал­не ко­ла­че”, као и оне „ко­је се ни­су то­пи­ли у усти­ма већ ко­ји су мо­гли ле­по да се жва­ћу и да им се осе­ти пра­ви укус”.