Је­дан од ис­пи­та­ни­ка са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о не­ка­да­шњој Си­ти (City) по­сла­сти­чар­ни­ци ис­та­као је „ка­ко је она би­ла по­све дру­га­чи­ја од оне ко­је се да­нас на­ла­зи на истом ме­сту”. Се­ћа се ка­ко је још од де­тињ­ства и го­ди­на­ма ка­сни­је по­вре­ме­но од­ла­зио „на чу­ве­ни ри­го­јан­чи ко­лач” ко­ји је „ја­ко во­лео”. Та­ко­ђе по­вре­ме­но би ку­по­вао и „ке­стен-пи­ре и крем”. При­ли­ком раз­го­во­ра ис­при­чао је за­ни­мљи­вост ко­ја се де­ша­ва­ла ка­да би од про­да­ва­чи­це ко­ја је пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма „би­ла Ма­ђа­ри­ца” на­ру­чи­вао крем. На­и­ме, про­да­ва­чи­ца у Си­ти­ју га је, то­ком ше­зде­се­тих го­ди­на сва­ки пут ка­да би као „ма­ли де­чак на­ру­чи­вао крем”, увек упит­но пи­та­ла да ли „хо­ће кре­е­е­ма” са спе­ци­фич­ним „ма­ђар­ским на­гла­ском”. За­то је он „ми­слио да се та­ко ка­же пра­вил­но”, па је увек пред дру­го­ви­ма „при­чао ка­ко је јео кре­е­му у Си­ти­ју”, на шта су га „школ­ски дру­го­ви чуд­но гле­да­ли и за­дир­ки­ва­ли”. Се­ћа се рас­пра­ве са ње­го­вим нај­бо­љим дру­гом о то­ме ка­ко се пра­вил­но ка­же, при че­му је он на дру­гов ар­гу­мент „да је кре­ма оно што се ма­же на ци­пе­ле и са чиме се чи­сте зу­би”, од­го­ва­рао „ка­кав крем, ваљ­да кре­е­е­ма, ваљ­да зна­ју они шта про­да­ју”. Чак и на­кон што је са­знао да се за­пра­во за­и­ста ка­же крем, он је тај „ко­лач и да­ље звао кре­е­е­ма за­то што му се до­па­да­ло ка­ко је то зву­ча­ло”. Тако је и „го­ди­на­ма ка­сни­је ка­да се про­ме­ни­ла про­да­ва­чи­ца”, ис­пи­та­ник ис­та­као ка­ко би увек ка­да је на­ру­чи­вао тај ко­лач „ко­ји је био у ча­ши у ви­ду шла­га”, увек при­ли­ком на­ру­чи­ва­ња го­во­рио „јед­ну кре­е­е­му мо­лим”. Ис­пи­та­ник је у ову по­сла­сти­чар­ни­цу од­ла­зио од сре­ди­не ше­зде­се­тих го­ди­на до кра­ја се­дам­де­се­тих или по­чет­ка осам­де­се­тих го­ди­на, док се пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма „ни­је про­ме­нио њен вла­сник”, од­но­сно „док ни­је опао ква­ли­тет ко­ла­ча”.