Са­го­вор­ник ко­ји је ишао у ОШ „Ђор­ђе На­то­ше­вић”, се­ћа се да је „као осно­вац па­жљи­во пре­ла­зио пру­жни пре­лаз” ко­ји се на­ла­зио на овој ло­ка­ци­ји „при­ли­ком од­ла­ска у шко­лу”. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма „пру­га је овде про­ла­зи­ла док је ишао у пр­ви и дру­ги раз­ред”. Са­го­вор­ник се се­ћа „ка­ко су се сви чвр­сто др­жа­ли за ру­ке на пре­ла­зу, ка­ко слу­чај­но не би не­ко ис­тр­чао под воз”. Ло­ко­мо­ти­ва је при­ли­ком при­бли­жа­ва­ња пре­ла­зу „ја­ко пи­шта­ла ка­ко би упо­зо­ри­ла”, оне ко­ји су пре­ла­зи­ли пру­гу. Ин­фор­мант је та­ко­ђе ис­та­као да ка­да је гле­дао ка­ко „пар­на ло­ко­мо­ти­ва про­ла­зи”, раз­ми­шљао „ка­ко би во­лео да бу­де ма­ши­но­во­ђа”, иа­ко је „знао да је то озби­љан по­сао и да би те­шко мо­гао то да бу­де, али је раз­ми­шљао ка­ко би мо­гао да бу­де ло­жач”, ко­га би че­сто при­ли­ком про­ла­ска во­за „ви­ђао ка­ко ви­ри кроз про­зор ло­ко­мо­ти­ве”. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма „ло­жач је увек имао цр­но за­ча­ђе­но лице од га­ра”, од­но­сно од „угља ко­јим се ло­жи­ла ло­ко­мо­ти­ва”, док је „ма­ши­но­во­ђа та­ко­ђе био не­што ма­ње за­га­ра­вљен, али је имао озби­љан из­раз ли­ца”.