Са­го­вор­ник са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор, ис­та­као је ка­ко су кра­јем пе­де­се­тих и ра­них ше­зде­се­тих го­ди­на на ло­ка­ци­ји да­на­шње згра­де Су­да „би­ле рад­нич­ке ба­ра­ке из­гра­ђе­не од да­са­ка пре­ма­за­не не­ком изо­ла­ци­јом”. Он је ис­та­као ка­ко су се че­сто „он и ње­го­ви дру­го­ви игра­ли у око­ли­ни тих ба­ра­ка с об­зи­ром на то да су ста­но­ва­ли у бли­зи­ни”. Ин­фор­мант је та­ко­ђе ис­та­као „ка­ко су у ба­ра­ка­ма жи­ве­ли рад­ни­ци и да су ба­ра­ке има­ле во­до­вод, али ни­су има­ле ка­на­ли­за­ци­ју” па му је оста­ло у се­ћа­њу „ка­ко су они ко­ји су та­мо жи­ве­ли, из алу­ми­ни­јум­ских или емај­ли­ра­них ла­во­ра из­ба­ци­ва­ли во­ду из­ван ба­ра­ка”. Ин­фор­мант је та­ко­ђе ис­та­као „ка­ко су ње­му и ње­го­вим дру­го­ви­ма ко­ји су жи­ве­ли у обли­жњим згра­да­ма ро­ди­те­љи го­во­ри­ли да ће и они жи­ве­ти у та­квим ба­ра­ка­ма ако не бу­ду учи­ли”. Са­го­вор­ник је та­ко­ђе на­по­ме­нуо „ка­ко су од­ра­сли из ком­ши­лу­ка че­сто при­ча­ли о тим ба­ра­ка­ма”, од­но­сно о ло­шим усло­ви­ма жи­во­та у њи­ма уз кон­ста­та­ци­ју „ка­ко је не­до­пу­сти­во да не­ки љу­ди жи­ве на тај на­чин”, тј. „ка­ко жи­ве у со­ци­ја­ли­зму и бес­кла­сном дру­штву СФР Ју­го­сла­ви­је и да је не­до­пу­сти­во да не­ки љу­ди мо­ра­ју да жи­ве у та­квим усло­ви­ма”. На­кон што су ста­на­ри исе­ље­ни из тих ба­ра­ка и ка­да су оне сру­ше­не због по­чет­ка из­град­ње да­на­шње згра­де Су­да, пре­ма ре­чи­ма са­го­вор­ни­ка „од­ра­сли у ком­ши­лу­ку су пре­ста­ли да при­ча­ју о тој те­ми” го­во­ре­ћи „ка­ко је до­бро да су ти људи ко­нач­но до­би­ли сво­је ста­но­ве”. Са­го­вор­ник је, при­ча­ју­ћи о из­град­њи згра­де су­да, ис­та­као „ка­ко се он за­јед­но са дру­го­ви­ма играо на гра­ди­ли­шту са ко­јег су узи­ма­ли сит­не ке­ра­мич­ке пло­чи­це ко­је су би­ле на­ме­њене из­ра­ди фа­са­де и да су их за­тим „дру­гој де­ци про­да­ва­ли у шко­ли, док јед­ном ни­су до­би­ли ба­ти­не од стра­жа­ра ко­ји је чу­вао тај ма­те­ри­јал за фа­са­ду” ко­ји се на­ла­зио „на не­ка­квом по­себ­ном им­прег­ни­ра­ном плат­ну” ода­кле су их он и ње­го­ви дру­го­ви „ски­да­ли уз по­моћ но­же­ва”. На­кон то­га је, ка­ко је са­го­вор­ник кроз ша­лу на­по­ме­нуо „сва њи­хо­ва тр­го­ви­на пре­ста­ла”.