Ин­фор­мант ко­ји се при­се­ћао ста­рих те­ле­фон­ских го­вор­ни­ца у Но­вом Са­ду то­ком ше­зде­се­тих и се­дам­де­се­тих го­ди­на, на­вео је ка­ко му је те­ле­фон­ска го­вор­ни­ца ис­пред Хо­те­ла „Војводинa” оста­ла нај­бо­ље у се­ћа­њу из раз­ло­га што је „као де­чак че­као по­ред док је ње­го­ва мама те­ле­фо­ни­ра­ла”. Се­ћа се ка­ко се „у апа­рат ста­вљао но­вац, јед­на, две или ка­сни­је три бан­ке”. Об­ја­шња­ва­ју­ћи ка­кве су но­ми­на­ле би­ле ко­ри­шће­не и да ли су би­ле алу­ми­ни­јум­ске или ме­син­га­не, са­го­вор­ник је ис­та­као „ка­ко се у по­чет­ку до­са­ђи­вао ис­пред го­вор­ни­це док је ње­го­ва мама те­ле­фо­ни­ра­ла”. док ни­је ви­део ма­ле Ро­ме „ка­ко се за­вла­че ис­под го­вор­ни­це, тра­же и са­ку­пља­ју си­тан но­вац” ко­ји је по­вре­ме­но „не­ким љу­ди­ма ис­па­дао док су те­лефо­ни­ра­ли”. На­кон то­га и „он је по­чео да се за­вла­чи ис­под и да тра­жи но­вац” и прак­тич­но „ни­ка­да ни­шта не би про­на­шао”, али је за­то „по пра­ви­лу ис­пр­љао ру­ке и гар­де­ро­бу”, на шта се ње­го­ва „ма­ма љу­ти­ла” а че­сто би од ње „због те ак­ци­је” до­био и „пац­ке по ру­ка­ма” а још је „остао и крат­ких ру­ка­ва”, бу­ду­ћи да ни­шта ни­је про­на­шао. Са­го­вор­ник је ис­та­као ка­ко су ка­би­не го­вор­ни­ца би­ле по­ста­вље­не на ма­лим сту­би­ћи­ма „око 20 цм ви­си­не” и да је „че­сто би­ла гу­жва ис­пред њих”. Се­ћа се ка­ко су „њего­вој ма­ми због то­га што је во­ле­ла да ду­же раз­го­ва­ра они ко­ји су че­ка­ли ис­пред увек ку­ца­ли на вра­та” те­ле­фон­ске ка­би­не уз при­го­во­ре да за­вр­ши на шта је она увек „пријат­ним гла­сом” љу­ба­зно од­го­ва­ра­ла „од­мах, сад ћу”, при чему се из­ви­ња­ва­ла и го­во­ри­ла „да мо­ра да за­вр­ши раз­го­вор”.
Дру­ги ис­пи­та­ник при­ча­ју­ћи о те­ле­фон­ским го­вор­ни­ца­ма у гра­ду то­ком ше­зде­се­тих го­ди­на, ис­та­као је како се че­сто ис­пред њих че­ка­ло у ре­ду, као и да је при­су­ство­вао раз­ли­чи­тим си­ту­а­ци­ја­ма ка­да су „не­ки ду­го при­ча­ли”, па су „им они ко­ји су че­ка­ли ис­пред до­ба­ци­ва­ли, лу­па­ли, отва­ра­ли вра­та го­вор­ни­це” и да је јед­ном чак „ви­део ка­да је онај ко­ји је ду­го че­као ис­тр­гао не­кој же­ни слу­ша­ли­цу из ру­ке и за­лу­пио је” за­то што је био ре­вол­ти­ран ње­ним ду­гим раз­го­во­ром. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма од кра­ја ше­зде­се­тих и то­ком се­дам­де­се­тих „би­ло је све ма­ње не­при­ли­ка око го­вор­ни­ца”, за­то што их је у ме­ђу­вре­ме­ну по цен­тру гра­да „по­ста­вљен ве­ћи број”. Ме­ђу­тим, ка­ко са­го­вор­ник на­по­ми­ње „у по­чет­ку ни­ко ни­је ква­рио те­ле­фон­ске го­вор­ни­це а ка­сни­је ка­да их је би­ло ви­ше, ма­ло, ма­ло, не­ко би на­мер­но по­ква­рио по не­ку од њих”. Од­но­сно, са­го­вор­ник је ре­вол­ти­ра­но ис­та­као „да ка­ко су го­ди­не од­ми­ца­ле, све је би­ло ма­ње ре­да ис­пред го­вор­ни­ца, али је би­ло све ви­ше оште­ће­них и уни­ште­них теле­фон­ских апа­ра­та”, при че­му су по ње­го­вим ре­чи­ма „не­ки дрип­ци от­ки­да­ли слу­ша­ли­це са њих”.