Ма­сов­на по­гу­бље­ња ци­вил­ног ста­нов­ни­штва ко­ја су се тре­ћег да­на Ра­ци­је, 23. ја­ну­а­ра, спро­во­ди­ла дуж Ми­ле­ти­ће­ве ули­це, као и на углу ове ули­це са Триф­ко­ви­ће­вим тр­гом и Грч­ко­школ­ском, нај­ре­пре­зен­та­тив­ни­је осли­ка­ва­ју бру­тал­ност и мон­стру­о­зни ка­рак­тер из­ве­де­не ак­ци­је.
Ве­ћи­на по­гу­бље­них су би­ли жи­те­љи Ми­ле­ти­ће­ве и окол­них ули­ца. Они су би­ли ла­жно и тен­ден­ци­о­зно оп­ту­жи­ва­ни за на­вод­ни от­пор ору­жа­ној си­ли. При томе, ве­ћи­на стре­ља­них осо­ба је би­ла ле­ги­ти­ми­са­на то­ком прет­ход­на два да­на, с об­зи­ром на то да је овај део гра­да про­ве­ра­ван. У том кон­тек­сту, по­нов­ни пре­трес је имао ис­кљу­чи­ви циљ уби­ја­ње ста­нов­ни­ка пре­те­жно срп­ске и је­вреј­ске на­ци­о­нал­но­сти, као и пљач­ка­ње њи­хо­ве имо­ви­не ко­је је има­ло ма­сов­не раз­ме­ре. Су­де­ћи пре­ма по­да­ци­ма ко­ји­ма рас­по­ла­же­мо, жр­тве су стре­ља­не на та­кав на­чин да су пр­во би­ле при­мо­ра­не да клек­ну или лег­ну на снег да би на­кон то­га би­ле уби­је­не са ле­ђа. Пре­ма из­ја­ва­ма све­до­ка до­га­ђа­ја при­ба­вље­них то­ком ка­сни­је ис­тра­ге, на овој ло­ка­ци­ји је по­би­је­но то­ли­ко ли­ца да је ули­ца би­ла прак­тич­но у пот­пу­но­сти за­кр­че­на те­ли­ма жр­та­ва. Је­дан од све­до­ка до­га­ђа­ја ис­та­као је да је на про­сто­ру Триф­ко­ви­ће­вог тр­га по­сто­ја­ло не­ко­ли­ко „го­ми­ла ле­ше­ва”, чи­ја је ви­си­на на по­је­ди­ним ме­сти­ма би­ла пре­ко јед­ног и по ме­тра. Иа­ко број гра­ђа­на ко­ји је стре­љан на овим ло­ка­ци­ја­ма ни­је пре­ци­зно утвр­ђен, на осно­ву све­до­чан­ста­ва осо­ба ко­је су при­су­ство­ва­ле до­га­ђа­ји­ма прет­по­ста­вља се да је то­ком пре­по­дне­ва по­би­је­но нај­ма­ње 120 ци­ви­ла од ко­јих је би­ло до­ста же­на, де­це, као и ли­ца у ста­ри­јем жи­вот­ном до­бу.
За­пи­сни­ци са­ста­вље­ни на осно­ву из­ја­ва све­до­ка ука­зу­ју на мно­ге по­је­ди­нач­не слу­ча­је­ве стре­ља­ња кроз ко­је се ре­флек­ту­је ка­рак­тер тра­гич­них до­га­ђа­ја. У том кон­тек­сту мо­гу­ће је из­дво­ји­ти при­мер јед­не мај­ке ко­ја је стре­ља­на са сво­ја два де­те­та од ко­јих је јед­но би­ло ста­ро све­га не­ко­ли­ко го­ди­на и ко­је је др­жа­ла за ру­ку, док је у дру­гој ру­ци но­си­ла одој­че ста­ро све­га не­ко­ли­ко ме­се­ци. Све­до­ци до­га­ђа­ја су на­ве­ли ка­ко се дуж це­ле Ми­ле­ти­ће­ве ули­це то­ком стре­ља­ња, ко­ја су тра­ја­ла не­ко­ли­ко са­ти, чуо плач, ја­у­ци и за­по­ма­га­ње жр­та­ва.
Жр­тве су на­кон стре­ља­ња че­сто пре­тре­са­ли вој­ни­ци и узи­ма­ли им дра­го­це­но­сти и но­вац из џе­по­ва, а било је и слу­ча­је­ва ка­да су жр­тва­ма ски­да­ни де­ло­ви гар­де­ро­бе. Ле­ше­ви стре­ља­них су од­во­же­ни вој­ним ка­ми­о­ни­ма у прав­цу оба­ле Ду­на­ва где су пре­ко прет­ход­но при­пре­мље­них отво­ра у ле­ду ба­ца­ни у ре­ку.