Згра­да у ко­јој се да­нас на­ла­зи се­ди­ште Вој­во­ђан­ске бан­ке, ло­ци­ра­на на глав­ном град­ском тр­гу у Но­вом Саду – Тр­гу сло­бо­де бр. 7, пред­ста­вља кључ­но ме­сто се­ћа­ња и ло­ка­ци­ју од ве­ли­ког зна­ча­ја ве­за­ну за до­га­ђај на ком је до­не­та од­лу­ка о при­са­је­ди­ње­њу Ба­на­та, Бач­ке и Ба­ра­ње Кра­ље­ви­ни Ср­би­ји. У не­ка­да­шњој све­ча­ној са­ли овог нео­ба­рок­ног зда­ња из­гра­ђе­ног у ду­ху еклек­ти­ке 1892. го­ди­не, 25. но­вем­бра 1918. го­ди­не, одр­жа­на је Ве­ли­ка на­род­на скуп­шти­на Ср­ба, Бу­ње­ва­ца и оста­лих Сло­ве­на у Ба­на­ту, Бач­кој и Ба­ра­њи, ко­ја је про­гла­си­ла при­са­је­ди­ње­ње Вој­во­ди­не Кра­ље­ви­ни Ср­би­ји.
Под­се­ти­мо да је на­кон по­ра­за Ау­стро­у­гар­ске мо­нар­хи­је, те­ри­то­ри­ју ко­ја ће од­лу­ком Ве­ли­ке на­род­не скуп­шти­не би­ти при­са­је­ди­ње­на Кра­ље­ви­ни Ср­би­ји, за­по­се­ла по­бед­нич­ка вој­ска Кра­ље­ви­не Ср­би­је, иа­ко су при­вре­ме­ну упра­ву над овим под­руч­ји­ма пре­у­зе­ли ло­кал­ни вој­во­ђан­ски Ср­би ко­ји­ма је, као не­ка вр­ста кров­не ор­га­низа­ци­је, ру­ко­во­дио Срп­ски на­род­ни од­бор из Но­вог Са­да. Убр­зо је ини­ци­ра­но одр­жа­ва­ње Ве­ли­ке на­род­не скуп­шти­на Ср­ба, Бу­ње­ва­ца и оста­лих Сло­ве­на у Ба­на­ту, Бач­кој и Ба­ра­њи, на ко­јој је уче­ство­ва­ло 757 де­ле­га­та, од је би­ло 578 Ср­ба, 84 Бу­њев­ца, 62 Сло­ва­ка, 21 Ру­син, шест Не­ма­ца, три Шок­ца, два Хр­ва­та и је­дан Ма­ђар. Пре­ма прет­ход­но об­ја­вље­ном про­гла­су од 17. но­вем­бра 1918. го­ди­не, ко­јим је и са­зва­на Скуп­шти­на, пра­во гла­са на Ве­ли­кој на­род­ној скуп­шти­ни има­ли су Ср­би, Бу­њев­ци и оста­ли Сло­ве­ни, оба по­ла, ко­ји су мо­ра­ли има­ти нај­ма­ње два­де­сет го­ди­на. Уче­сни­ци, тј. по­сла­ни­ци за Скуп­шти­ну, би­ра­ни су по оп­шти­на­ма, по је­дан по­сла­ник на хи­ља­ду гра­ђа­на, а иза­бра­ни су акла­ма­ци­јом на јав­ним збо­ро­ви­ма.
По­ред ни­за дру­гих про­прат­них од­лу­ка, уче­сни­ци Скуп­шти­не су 25. но­вем­бра 1918, из­гла­са­ли при­са­је­ди­ње­ње Кра­ље­ви­ни Ср­би­ји са ко­јом су за­тим, са­да већ као део ње­не нео­дво­ји­ве це­ли­не, при­сту­пи­ли ује­ди­ње­њу са Др­жа­вом Сло­ве­на­ца, Хр­ва­та и Ср­ба, чи­ме је за­пра­во фор­ми­ра­на Кра­ље­ви­на СХС. Да­кле, на Ве­ли­кој на­род­ној скуп­шти­ни је до­не­се­на при­мар­на од­лу­ка о при­са­је­ди­ње­њу Ба­на­та, Бач­ке и Ба­ра­ње Кра­ље­ви­ни Ср­би­ји, а тек не­ко­ли­ко да­на ка­сни­је, са­да већ као њен ин­те­грал­ни део, ови пре­де­ли су ушли у но­во­фор­ми­ра­ну Кра­ље­ви­ну Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца.
У тре­нут­ку одр­жа­ва­ња Ве­ли­ке на­род­не скуп­шти­не, ово зда­ње је за­пра­во пред­ста­вља­ло лук­су­зни „Гранд хо­тел Ма­јер”, што је и оста­ло то­ком по­сто­ја­ња Кра­ље­ви­не СХС, од­но­сно Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је. На­кон окон­ча­ња Дру­гог свет­ског ра­та, обје­кат је на­ци­о­на­ли­зо­ван и пре­и­ме­но­ван је у хо­тел „Сло­бо­да”, да би му 1953. го­ди­не била про­ме­ње­на функ­ци­ја, од­но­сно од та­да је по­стао Дом ЈНА. Не­ко­ли­ко го­ди­на на­кон рас­па­да СФРЈ, овом зда­њу је опет про­ме­ње­на функ­ци­ја, бу­ду­ћи да је оно по­ста­ло се­ди­ште Вој­во­ђан­ске бан­ке. При­ли­ком те по­след­ње про­ме­не функ­ци­је објек­та, из­вр­ше­на је и ње­го­ва те­мељ­на адап­та­ци­ја, та­ко да све­ча­на са­ла у ко­јој је одр­жа­на Ве­ли­ка на­род­на скуп­шти­на Ср­ба, Бу­ње­ва­ца и оста­лих Сло­ве­на у Ба­на­ту, Бач­кој и Ба­ра­њи, да­нас ви­ше не по­сто­ји у не­ка­да­шњој фор­ми. Ипак, на фа­са­ди овог зда­ња ко­је се на­ла­зи на глав­ном град­ском тр­гу из­ме­ђу Град­ске ку­ће и Ри­мо­ка­то­лич­ке цр­кве Име­на Ма­ри­ји­ног (Ка­те­дра­ле), по­сто­ји спо­мен–пло­ча, ко­ја упу­ћу­је на ве­ли­ки исто­риј­ски зна­чај овог објек­та.
Зда­ње, пред­ста­вља спе­ци­фич­но ме­сто се­ћа­ња ко­је има по­се­бан зна­чај у кон­тек­сту чи­на фор­мал­ног про­гла­ше­ња при­са­је­ди­ње­ња и као та­кво пред­ста­вља из­у­зет­но бит­ну ло­ка­ци­ју ка­ко за ко­лек­тив­ну ме­мо­ри­ју Но­вог Са­да, та­ко и ло­ка­ци­ју од ве­ли­ког зна­ча­ја за кул­ту­ру се­ћа­ња на ре­пу­блич­ком, од­но­сно др­жав­ном и на­ци­о­нал­ном ни­воу. За­пра­во, ка­да је реч о са­мом чи­ну при­са­је­ди­ње­ња, ова ло­ка­ци­ја (ме­сто се­ћа­ња) има при­мар­ни зна­чај. У том кон­тек­сту, ова ло­ка­ци­ја пред­ста­вља и ме­сто за це­ре­мо­ни­јал­но обе­ле­жа­ва­ње „Да­на при­са­је­ди­ње­ња”, сва­ког 25. но­вем­бра ко­је се нај­че­шће од­ви­ја у кон­тек­сту афир­ма­ци­је кул­ту­ре се­ћа­ња град­ских и по­кра­јин­ских зва­нич­ни­ка. Сва­ка­ко, це­ре­мо­ни­јал­но и сим­бо­лич­но по­ла­га­ње цве­ћа и ве­на­ца на ову ло­ка­ци­ју прак­ти­ку­ју и по­је­ди­на удру­же­ња, по­пут нпр. Удру­же­ња по­то­ма­ка рат­ни­ка 1912–1918, као и пред­став­ни­ци На­ци­о­нал­ног са­ве­та Бу­ње­ва­ца који чин при­са­је­ди­ње­ња та­ко­ђе пер­ци­пи­ра­ју као „на­ци­о­нал­ни пра­зник”.
Ин­те­ре­сант­ну чи­ње­ни­цу пред­ста­вља и то што се бу­квал­но ис­пред овог зда­ња, од­но­сно на цен­трал­ном де­лу Тр­га сло­бо­де, на­ла­зи и спо­ме­ник Све­то­за­ру Ми­ле­ти­ћу, јед­ној од кључ­них лич­но­сти ве­за­них за по­ли­тич­ку бор­бу Ср­ба, али и оста­лих Сло­ве­на у оства­ри­ва­њу њи­хо­вих основ­них гра­ђан­ских пра­ва у Хаб­збур­шкој мо­нар­хи­ји. Спо­ме­ник од брон­зе ви­си­не око пет ме­та­ра, рад чу­ве­ног ва­ја­ра Ива­на Ме­штро­ви­ћа, из­вор­но је по­ста­вљен на овој ло­ка­ци­ји 1939. го­ди­не. Ме­ђу­тим, од­мах на­кон ка­пи­ту­ла­ци­је Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је 1941. го­ди­не, укло­њен је од­лу­ком ма­ђар­ских оку­па­ци­о­них вла­сти, да би на­кон осло­бо­ђе­ња Но­вог Са­да 1944. го­ди­не, био вра­ћен на ори­ги­нал­ну ло­ка­ци­ју на но­вом ви­шем и мо­ну­мен­тал­ни­јем по­ста­мен­ту из­ра­ђе­ном од си­вог мер­ме­ра. Ка­сни­је, 1951. го­ди­не ака­дем­ски ва­јар Па­вле Ра­до­ва­но­вић, укле­сао је на две стра­не по­ста­мен­та текст: „Све­то­зар Ми­ле­тић 1826–1901” и „рад Ива­на Ме­штро­ви­ћа 1939”. У том кон­тек­сту, ме­сто се­ћа­ња ко­је се од­но­си на при­са­је­ди­ње­ње Ба­на­та, Бач­ке и Ба­ра­ње Кра­ље­ви­ни Ср­би­ји, а за­тим фор­ми­ра­ње Кра­ље­ви­не СХС, прак­тич­но се гра­ни­чи са ло­ка­ци­јом ко­ја та­ко­ђе пред­ста­вља по­себ­но ме­сто се­ћа­ња на кључ­ну и нај­зна­чај­ни­ју лич­ност ве­за­ну за по­ли­тич­ку бор­бу Ср­ба у Ју­жној Угар­ској. У том сми­слу, ове две ло­ка­ци­је, за­пра­во у из­ве­сном сми­слу чи­не је­дин­стве­ну це­ли­ну, с об­зи­ром на срод­ност и ин­ди­рект­ну по­ве­за­ност ра­да Све­то­за­ра Ми­ле­ти­ћа и те­жњи, тј. сло­же­них исто­риј­ских, по­ли­тич­ких и дру­штве­них окол­но­сти ко­ји су до­ве­ли до при­са­је­ди­ње­ња као чи­ну пот­пу­ног оства­ри­ва­ња те­жњи Ср­ба и оста­лих сло­вен­ских на­ро­да на про­сто­ру ко­ји да­нас ад­ми­ни­стра­тив­но об­у­хва­та АП Вој­во­ди­на.