Мађаризација представља комплексно организован асимилаторски процес који се састоји од низа практичних подухвата, које су спроводили носиоци идеја стварања мађарске нације, односно водећи политички естаблишменти који су руководили угарским државним структурама и који су у контексту оновремених друштвених и политичких тенденција радили на стварању мађарског националног идентитета. Треба, међутим поменути, да је овај процес заправо представљао етнички мотивисану асимилаторску политику која је у себи садржала снажни антагонистички набој према Другим, посебно према становништву свих словенских етничких идентитета.
Почетке овог процеса треба тражити већ у контексту настајања мађарског националног идентитета, односно крајем осамнаестог века, док је практично током целог деветнаестог, па све до окончања Првог светског рата, он био плански и изразито интензиван. Основна тежња и циљ процеса мађаризације, био је да се свим осталим етничким групама који су живели на простору Угарске наметне коришћење мађарског језика, као и осталих елемената мађарске културе, односно да се крајње маргинализују и практично затру њихови етнички и национални идентитети. Дакле, тежило се да етничке заједнице које су живеле на простору Угарске, једноставно прихвате мађарски језик а у контексту тога и мађарски национални идентитет. Мађаризација је у институционалном смислу почела 1791. године када је заправо и усвојен први закон чије се одредбе могу јасно подвести под овај процес. Свакако, иако плански, сам процес није имао подједнаки и константан интензитет, односно зависио је од оновремених комплексних друштвених и политички прилика. Тако је у првим деценијама био изражен, након слома револуције 1848./1849. прилично је успорен или чак заустављен, док је након постизања тзв. Аустро-угарске нагодбе кулминирао и постао прилично интензиван, чак агресиван. Са таквим јаким интензитетом, трајао је практично до распада Аустро-угарске монархије 1918. године. Према службеним демографским статистикама, Мађари су на основу пописа начињеног од 1785. до 1787. године чинили 37 процената становништва, док су 1910. године представљали чак 48,1 процената становника угарског дела Аустро-угарске монархије. Свакако, успешност асимилације, зависила је у зависности од конкретног географског простора, тако да је у том контексту она била управо најинтензивнија и давала је најбоље резултате у централним деловима Угарске, на простору који се након Аустро-угарске нагодбе означавао као Угарска са Седмоградском, где је проценат Мађара до 1910. године порастао са 37,7 на 54,5 процената. Постоје различите процене о спешности мађаризације. Свакако, неоспорна је чињеница да је огроман број Словака, Срба, Румуна, Хрвата, али и других народа и етничких заједница, подлегао процесу мађаризације. У одређеним деловима Угарске, мађаризација је била толико темељна, да су буквално промењене етничке структуре насеља и села у целини, укључујући чак и њихове називе. Репрезентативни примери су Сент Андреја (данас Szent Ánrea), или Бекешка Чаба (данас Békéscsaba).
Насилна политика, ускраћивање основних људских и колективних грађанских и националних права другим народима а посебно словенским етничким заједницама, допринело је томе да се Аустро-угарска код већине њеног становништва доживљава као “тамница народа”, што је у крајњем резултирало и њеним распадом након пораза у Првом светском рату 1918. године. Такође, у истом контексту треба посматрати и брорбу Срба на простору Хабзбуршке монархије за остваривање својих основних језичких, верских, друштвених, политичких и културних права која је у једном тренутку и резултирала кратким постојањем Српске Војводине и која је кулминирала присаједињењем простора који обухвата данашња АП Војводине и Барања, Краљевини Србији и Краљевини СХС, 1918. године.
Један од процеса који се подводи под мађаризацију представља и тзв. Мађаризацију , односно национализацију угарске историје, како се тај процес означава у делима научне литературе. Под њим се заправо подразумева тенденција присвајања “традиционалних угарских симбола” од стране оновремених мађарских интелектуалних елита. Низом тенденциозних интерпретација средњовековних хроника, као и конкретним реализацијама различитих политичких, просветних и других идеја, долазило је све више до стварања перцепције о другоразредности угарских Словена у односу на Мађаре. У том контексту интересантан је случај гушења права Словака и негирања њиховог постојања као посебног етникума кроз читав дијапазон оновремених тенденциозних мађарских “историографских” и “стручних” публикација. Тако се нпр. у читавом низу тадашњих дела фреквентно истицало да победа старих Мађара над Великоморавском уједно даје политички и историјски легитимитет Мађарима (Арпадовим потомцима) као главном и најбитнијем народу у Угарској, док Словацима као пораженом, а тиме и другоразредном народу природно следи асимилација тј. (уловно) мађаризација. При томе је често истицан један митологизовани елемент из једне средњовековне хронике по коме је владар Светоплук И, Мађарима предао своју државу за белог коња, што је уједно симболички гест који је означио неспособност и другоразредност словенског елемента у односу на мађарски. Стереотипно приказивање Словена као инфериорних у односу на Мађаре је при томе у мађарској публицистици све фреквентније истицано. Управо оваква новоуспостављена, али уједно и чврсто фиксирана перцепција међу Мађарима, којом је одпочела пре свега језичка, али и политичка дискриминација словенског становништва у Угарској, изазвала је код словачких интелектуалаца већ крајем осамнаестог века осећање угрожености етничке егзистенције Словака. У контексту оновремених општих друштвених тенденција, оваква осећања су постала главним мобилизацијским детерминантом словачких “одбрамбених” активности. Ти осећаји су уједно консеквентно изазивали реакције које су интензивирале процесе словачког народног препорода и у том смислу, започео је процес отклањања, тј. стварање биполарности између периода угарске прошлости и традиција Великоморавске.
Сличне тенденције у контексту својих политичких деловања, постојале су и међу представницима српске интелектуалне елите, која је иначе сарађивала са словачким интелектуалцима у контексту остваривању њихових заједничких основних људских права као Словена, односно у низу пракси и деловања којим су се заједнички одупирали насилном институционалном процесу мађаризације.
Аутор: Кристијан Обшуст
