Саговорник са којим је обављен краћи разговор о Албусу који се налазио на крају Радничке улице ближе Дунаву, односно преко пута ОШ „Ђорђе Натошевић” у коју „је он иначе ишао”, сећа се „одвратног смрада које је из димњака испуштао Албус”. Према његовим речима „то је било неподношљиво” а посебно је било „несхватљиво што се основна школа” у коју је ишао, налазила „преко пута Албуса”. Информант је описивао како се поступало у школи током наставе када је фабрика „испуштала отровне и непријатне гасове”. То је било почетком шездесетих година, када је он „ишао у ниже разреде основне школе”. Обично би, чим би наслутили мирис „учитељица моментално затварала све прозоре на учионици која је била окренута ка Радничкој улици”, односно „гласно би почела да виче, затворите прозоре”. Након тога „после извесног времена, слала би извидницу да установи да ли је прошао талас смрдљивог гаса”. Извидница се заправо састојала „од једног ученика који је преко ходника изашао на улицу испред школе да провери да ли се још увек осећа отрован гас”, након тога би се „вратио у учионицу да каже да ли се прозори могу отворити, или још увек морају остати затворени”. Саговорник је, причајући о овом поступку, кроз смех истакао „како су сви се утркивали желећи да баш они буду извиднице”. Међутим, иако је „свако хтео да буде извидница, само су неки имали ту привилегију”.
Други информант са којим је између осталог обављен разговор и о Албусу, сећа се „како је на жичаној огради Албуса који је производио сапуне и хемијске производе растао испреплетан кисељак који је био као нека пузавица”, кога су „повремено као деца јели”. Саговорник је кроз смех истакао „да је вероватно тај кисељак био напуњен отровом с обзиром на страшно непријатне мирисе који је испуштао Албус из својих производних погона”, али и да се, колико „он зна, никада нико од деце није отровао конзумирајући његове киселе и вероватно затроване плодове”.