Лична сећања на некадашње дечије обданиште код Дунавског парка

Са­го­вор­ник ко­ји је кра­јем пе­де­се­тих го­ди­на по­ха­ђао ово об­да­ни­ште и са ко­јим је раз­го­вор оба­вљен на кон­крет­ној ло­ка­ци­ји, опи­си­вао је у ко­јој се згра­ди оно не­ка­да на­ла­зи­ло, као и где се на­ла­зио про­стор за де­чи­ју игру на руб­ном де­лу Ду­нав­ског пар­ка. При­ча­ју­ћи о овом об­да­ни­шту, са­го­вор­ник је ис­та­као ка­ко оно „ни­је има­ло ве­ли­ки дво­ри­шни део па су се игра­ли у Ду­нав­ском пар­ку”. По­ме­нуо је ка­ко се се­ћа да су се игра­ли „за­пре­га где је је­дан деч­ко или де­вој­чи­ца играо уло­гу ко­њи­ћа, док је дру­ги био џо­кеј, тј. ко­чи­јаш”. Се­ћа се ка­ко су има­ли „не­ке тре­ге­ре на­пра­вље­не од ужа­ди у ко­је се ве­зи­вао не­ко од њих, а дру­ги је за­ми­шљао да је ко­чи­јаш”. Пре­ма ре­чи­ма са­го­вор­ни­ка „ма­ло ко је же­лео да бу­де ко­њић, већ су сви хте­ли да бу­ду ко­чи­ја­ши” што је узро­ко­ва­ло де­чи­је сва­ђе то­ком игре. Игра се пре­ма ре­чи­ма ин­фор­ман­та „до­дат­но ис­ком­пли­ко­ва­ла ка­да је ко­чи­јаш по­чео да ко­ри­сти ма­ли пру­тић што је би­ло за­бра­ње­но”, и ка­да је „тим пру­ти­ћем ко­њић че­сто до­би­јао удар­це”. Пру­ти­ће су „на­ла­зи­ли у пар­ку” а игра је тра­ја­ла све „док вас­пи­та­чи­ца ни­је са­зна­ла шта ра­де, па им је за­бра­ни­ла да се игра­ју те игре”. Од­но­сно, ка­ко је са­го­вор­ник кроз смех ис­та­као „игра је пре­ста­ла за­то што ви­ше ни­ко ни­је хтео да бу­де ко­њић ко­ји је мо­рао да тр­пи би­че­ва­ње ко­чи­ја­ше­вог пру­ти­ћа”.

Scroll to Top
Skip to content