Робна кућа Прогрес се налазила на углу Улице Модене и Змај Јовине у приземном делу, као и у сутерену Танурџићеве палате.
Један од информаната је истакао како је Прогрес раније отворен од Узора, али да је још од „детињства почетком шездесетих година најпре са родитељима а затим касније и сам” посећивао оба продајна места која су по његовим речима „имали јако сличну, практично исту робу као и исту количину робе у понуди, иако је просторно Узор био нешто већи од Прогреса”. Саговорник је истакао како је постојао извесни „ривалитетет између људи који су куповали у Прогресу и оних који су куповали у Узору”, односно да су се многи стално „препирали која је продавница боља” иако је по његовим речима то „било просто невероватно и необјашњиво с обзиром на то да је асортиман робе скоро у потпуности био исти”. Исти саговорник је кроз смех истакао да је његова „мама више волела Прогрес, а да је тата више волео Узор” а он је „подржавајући маму, исто више волео Прогрес”. Према његовим шаљивим речима, он је „остао одан Прогресу до његовог последњег даха”, односно док продавница није затворена. Саговорник је истакао да су цене у Узору и Прогресу биле јако сличне, скоро исте, али „да су се многи расправљали” која продавница је јефтинија. Испитаник је такође навео како се „он највише задржавао на штанду на којем су биле играчке”.
Друга испитаница са којим је обављен разговор о робној кући Прогрес је истакла да је имала познаника који када је Норк отворен, није желео никада да одлази у њега тврдећи да у њему „купују напувани”, односно они који се праве важни и да је он увек из принципа и „ината” стално куповао у Прогресу. Она је такође описала како су се „људи стално расправљали” да ли „је бољи Узор или Прогрес, а касније Норк и Стотекс”. Такође је исти случај био, наводи она „и када је отворен Базар”.
Трећи информант са којим је обављен разговор о Узору и Прогресу је истакао како је као дете током шездесетих у Прогресу куповао слаткише, односно „бомбоне са лешником обливене чоколадом, бомбоне од целог зрна сувог грожђа обливеног чоколадом и бомбоне од целог зрна кафе са ликером обливене чоколадом”. Саговорник је напоменуо да су се „све ове бомбоне куповале на граме”. Он се такође сећа и различитих производа, односно слаткиша које је производио, Kraš (из Загреба), Kandit (из Осијека), Звечево ( из Пожеге), а касније и Соко Штарк (из Београда). Овај саговорник је причајући о слаткишима у Прогресу и Узору, истакао како се слатки производи које је производио Банат „уопште нису продавали ни у Узору ни у Прогресу”, да су били лошег квалитета „пуни шећера, са мало какаа и гадним млеком” и да „их је јео само код родбине по селима где су они били популарни”, односно у којима су се, по његовим речима „најчешће куповали”. Он је причајући о Прогресу како је у њему куповао слаткише и играчке као дечак, истакао да „и дан данас има осећа носталгију и да са сузама гледа на локацију на којој се Прогрес налазио”.