Простор новосадске градске плаже Штранд представља локацију на којој је убијен и бачен под лед највећи број цивила током трајања рације, при чему су погубљења спроведена трећег дана имала посебно наглашен бруталан карактер. Ова локација, заједно са остатком обале Дунава (Кејом жртава рације и Београдским кејом). У контексту комеморације представља кључно место, односно просторну целину која је у вези са Новосадском рацијом. Удаљеност и делимична издвојеност на којој се Штранд налазио, омогућавала је да мађарски фашисти на њему спроведу најорганизованије егзекуције и најмасовније уклањање тела побијених цивила уз што мање присуство сведока. Ипак, током касније спроведених истрага, становници Рибњака који је лоциран преко пута Штранда, пружили су значајна сведочанства од којих су састављени записници а који пружају релевантну слику о монструозном карактеру убијања цивила која су жандарми и припадници мађарских окупационих трупа спровели на овој локацији.
Прва стрељања цивила спроведена у оквиру Новосадске рације извршена су управо на простору Штранда на обали Дунава у ноћи између 21. и 22. јануара када је стрељано петнаест особа. Након стрељања, тела погубљених цивила међу којима су биле и жене, убачена су у реку кроз претходно припремљене отворе у залеђеном Дунаву. Жртве овог стрељања доведене су из Дома Левенте где су претходно приведене и вероватно саслушаване.
Према исказима сведока догађаја, другог дана рације – 22. јануара, након првог стрељања обављеног претходне ноћи, извршене су и друге егзекуције при чему је у више наврата стрељано између 40 и 50 особа, чији су посмртни остаци такође бачени у Дунав.
Трећи дан рације, изузетно хладни 23. јануар, на простору Штранда је имао посебно наглашену бруталну димензију која би се могла означити сликовитим термином „масакр“. Тог дана су према изјавама сведока стрељања на овој локацији трајала од око девет часова ујутру до шеснаест часова после подне, када је рација престала. Жртве су довођене камионима и пешице у групама из Дома културе где су претходно испитиване, као и из различитих делова града где су претходно окупљане на тзв. сабирним местима. Војници су грађане, који су најчешће до Штранда довођени у већим групама, распоређивали у мање групе од по четири особе испред улаза у Штранд, а затим су те групице једну по једну уводили на ограђен унутрашњи простор градске плаже. Претпоставља се да је испред улаза у Штранд практично у сваком тренутку на своје погубљење чекало између 400 и 500 особа, будући да су из различитих делова града до улаза у Штранд тзв. Путем за Штранд, перманентно довођене нове групе грађана. Након што су уведени на простор градске плаже у малим групама, грађане су преузимали војници који су их затим одводили до саме обале Дунава где су их убијали. Жртве су прво стрељане обучене, да би касније око 11 часова стигла наредба да им пре стрељања треба скинути квалитетније делове одеће који су сакупљани на једној гомили. Имајући у виду да се температура ваздуха тог дана у једном тренутку спустила на 25 степени испод нуле, може се само претпоставити кроз шта су прошли цивили пре коначног чина њихове егзекуције. Судећи према изјавама сведока сакупљеним у записницима Анкетне комисије за Бачку и Барању, након што су жртве скинуте, оне су ходале по постављеним даскама изнад залеђеног дела Дунава до дела реке на којем је био начињен већи отвор у леду где су затим грађани стрељани појединачно или у мањим групама. Њихова тела су падала директно у рупу направљену на леду преко које су биле постављене даске, или су бацана у реку. Према изјавама сведока, све време су се чули крици, запомагање, као и звуци коришћења ватреног оружја. Због неподношљиве хладноће, велики број грађана којем је претходно била скинута одећа и који су били потпуно наги, буквално је тражио да буде што пре стрељан. Појединци су стрељани због тога што су се бранили када је од њих тражено да скину одећу, а сведоци тврде како су поједини грађани живи бацани под лед у реку. Према изјави једног сведока који је убиства посматрао са групом људи из Рибњака, само у току једног минута је погубљено петнаест особа. Убијено је и неколико десетина деце најчешће са остатком својих породица. Према сведочењу вође новосадске лучке капетаније, војници су великом броју жртава након стрељања секли прсте, како би са њих лакше скинули прстење. Сви сведоци говоре о неколико стотина лешева који су се налазили на простору Штранда. Према њиховим изјавама, стрељање практично није престајало од када је започело у девет сати ујутру па све до шеснаест часова после подне, када се један официр довезао колима до Штранда и издао наредбу о обустављању егзекуција. На простор Штранда су такође камионима често доношена тела грађана стрељаних на другим локацијама у граду, која су затим бацана у Дунав и кукама гурана испод леда. Цео догађај који се одиграо на Штранду 23. јануара је један сведок који је преживео рацију назвао „беспримерним клањем“.
У тренутку када је стрељање престало око 16 часова, велика група грађана (преко 400) која је испред улаза у Штранд чекала пугубљење је под војном пратњом спроведена до велике сале Дома Левенте (Спомен-дома/Дома културе). Након што су једно време провели у сали дома, око 19 часова је започело њихово поновно легитимисање које се обављало у мањим групама пред посебним одбором, да би затим после десет часова увече грађани били пуштени кућама. Војни командант Новог Сада им је при томе након легитимисања док су били затворени у сали окружени жандармима одржао краћи говор у коме је истакао да су их „спасили и да се за то могу захвалити градоначелнику и мађарским војним трупама“. Односно, пре него што је ова група пуштена кући, према изјавама особа које су били у њој, војни командант града им је напоменуо да из захвалности што су спасени треба да буду „бољи грађани Мађарске него што су до сада били“.
Иако до данас није прецизно утврђен број цивила који су убијени на овој локацији, може се са сигурношћу констатовати да је највећи број грађана погубљен и бачен под лед управо на простору Штранда. Процењује се да је на овој локацији стрељано или бачено под лед најмање неколико стотина особа иако поједини истраживачи указују на далеко већи број. Међутим, без обзира на ову чињеницу, простор Штранда за разлику од Кеја жртава рације и Београдског кеја, није био обележен никаквим меморијалом све до јануара 2013. године, када је недалеко од улаза на градску плажу постављено дискретно монолитно спомен-обележје у форми црне гранитне коцке са следећим текстом исписаним на српском, јеврејском и енглеском језику:
„Овде на омиљеном купалишту снаге фашистичког окупатора су у Новосадској рацији бацале грађане Новог Сада под лед. За већину жртава једина кривица је то што су рођени као Срби и Јевреји.“
Испод текста је урезан датум рације, а текст је насловљен са „Нови Сад памти“. Постављање овог меморијала треба посматрати у контексту делимичне афирмације места сећања и комеморације које се уочава у официјелној политици града у предходном периоду.
Аутор: Кристијан Обшуст
