Споменик у облику каменог обелиска који је данас лоциран непосредно поред стадиона ФК Петроварадин, на ивици насипа пруге Нови Сад–Београд, посвећен је цивилима из Батајнице које су аустроугарске власти стрељале 17. септембра 1914. године у знак одмазде након продора делова српске Прве армије у Срем после њене победе у Церској бици 1914. године. Једанаест младића који су стрељани на овој локацији у присуству њихових породица покопани су сутрадан у масовну гробницу недалеко од локације стрељања. Након повлачења српске војске из Срема, аустроугарски војници су велики број грађана Батајнице депортовали сточним вагонима у Петроварадин, а затим су их пребацили у осјечки логор у коме су остали практично до краја Првог светског рата. Процењује се да су аустроугарске власти у знак одмазде ухапсиле и депортовале у логоре преко 2.000 лица.
Чланови Соколског друштва – Петроварадин, 1934. године успели су да пронађу локацију гробнице жртава, након тога је уследила изградња спомен-обележја које је финансирано средствима тадашњег градоначелника Новог Сада, Бранислава Бороте. Споменик је постављен двадесет година након трагичног догађаја у контексту наглашене славофилске и југословенске традиције соколског покрета који је иницирао изградњу овог спомен- -обележја.
Изворно је споменик у облику каменог обелиска са исписаним именима жртава био постављен на уздигнутој земљаној хумци која је доминирала околним платоом. Међутим, већ 1941. године, усташки режим НДХ под чијом је окупационом контролом била територија Срема, оштетио је камени обелиск, оборио га и закопао у земљу и на тај начин уништио сваку назнаку постојања овог обележја. Тенденција затирања и уништавања материјалних остатака прошлости везане за прошлост Срба, као и за идеју југословенства, представљала је једну од основних карактеристика геноцидног усташког режима НДХ као квазиполитичког субјекта успостављеног под патронатом Трећег рајха. Након Другог светског рата, споменик је обновљен, али је постављен на другој локацији, непосредно поред пружног насипа, чиме постаје тешко уочљив и уједно изложен утицају девастирајућих фактора произашлих из фреквентног железничког саобраћаја. Промена локације спомен-обележја приликом његове обнове након Другог светског рата може се тумачити општим трендом маргинализовања места сећања из Првог светског рата и њиховог идеолошког потискивања од стране комунистичког режима у односу на споменике и локације везане за догађаје из Народноослободилачке борбе, односно из периода Другог светског рата. У складу са оваквом политиком ово спомен-обележје је временом скоро у потпуности запуштено и зарасло у коров, те је практично било заборављено, ако изузмемо једногодишње, и церемонијално полагање венаца од стране делегације СУБНОР-а.
О значају њиховог страдања у оновременом друштвеном контексту, сведочи и натпис на споменику: „Овде су 17. септ. 1914. год. стрељани и овде леже кости народних мученика из Батајнице […] Светла су њихова имена”, који упућује посматрача на истакнути меморијални карактер локације као и на мартирство страдалих.
Спомен-обележије у Петроварадину посвећено цивилним жртвама страдалим у Првом светском рату
- Петроварадин (Стадион ФК Петроварадин)