Зграда Магистрата лоцирана у историјском нуклеусу Сремских Карловаца на тргу Бранка Радичевића, представља најзначајнији историјски објекат везан за формални настанак Српске Војводине 1848. године. Круцијална важност овог објекта огледа се у чињеници да је са балкона ове зграде патријарх Јосиф Рајачић објавио стварање Српске Војводине, односно да је у овом здању у мају 1848. године одржана Мајска скупштина, један од најзначајнијх догађаја везаних за политичко-еманципаторске процесе Срба на простору Хабзбуршке монархије, односно историјски догађај на којем су представници Срба формулисали захтеве о аутономији које су поднели врховној власти у Бечу. Мајска скупштина, одржана 13. и 15. маја, односно 1. и 3. маја по старом календару, заправо представља формализовање и институционализовање тежњи Срба у реализовању идеје о аутономији српског региона у оквиру Хабзбуршке монархије која се може пратити од последње деценије XVII века. У том контексту, на Мајској скупштини, представници Срба прогласили су стварање Српске Војводине (Срем, Банат, Бачка и Барања), Карловачка митрополија је уздигнута у ранг патријаршије и проглашен је српски војвода. Без обзира на крајње лимитирани фактички успех и краткострајност већине српских захтева изнесених на Мајској скупштини, односно на след комплексних догађаја који су се одиграли током две бурне револуционарне године и у неколико наредних година, Мајска скупштина као догађај представља једну од референтних тачака везаних за настанак и иницијални смисао саме идеје о аутономији Војводине као политичког субјекта Срба на простору Хабзбуршке монархије.

Зграда Магистрата је иначе изграђена почетком деветнаестог века у стилу неокласицизма и представља интересантно архитектонско остварење које чини део заштићене просторне културно-историјске целине од изузетног значаја. Управо, целокупна та просторна целина, односно историјско језгро Сремских Карловаца са тргом као његовим центром, обилује низом значајних локација у контексту историјских догађаја који су се на њима одиграли а који су у вези са политичким, културним, верским, образовним и друштвеним тенденцијама представника српске интелектуалне елите која је живела и деловала у Хабзбуршкој монархији у различитим временским периодима, односно од почетка XVIII века до тренутка присаједињења 1918. године. У том контексту, историски нуклеус Сремских Карловаца, али и ужа околина овог града, представљају простор са низом места колективних сећања и званичне културе сећања, везаних за прошлост Срба као етничке и националне заједнице.

Што се тиче саме зграде Магистрата, она поред предходно наведеног значаја као зграде у којој је донесена одлука о формирању Српске Војводине, садржи још један веома интересантан сегмент из којег се исчитавају динамични политички и друштвени процеси од периода њене изградње до данас. Наиме, од изградње зграде на њеној фронталној фасади су се смењивали грбови, у зависности од конкретног временског контекста, односно на фасаду зграде су постављани актуелни и хералдички важећи грбови држава које су егзистирале као политички субјекти (ентитети) од изградње Магистрата до данас. У том смислу, зграда Магистрата садржи још једну додатну димензију као место (локација) сећања које није у искључивој вези са догађајима који се односе на настанак Српске Војводине, али је свакако битна за колективну меморију и културни идентитет Сремских Карловаца.

Посматрано као културно-историјска целина, историјско језгро Сремских Карловаца са својим невеликим просторним габаритима представља изузетно значајну целину у контексту места колективног сећања. Заправо, целокупни центар Карловаца, са бројним објектима (Магистрат, Саборна црква, Богословија, Патријаршијски двор, Зграда гимназије итд.). али и бројни простори у околини овог места, представљају локације битне за настанак Српске Војводине. Односно, читав низ локалитета у Сремским Карловцима и њиховој непосредној околини, чине локације битне за културу сећања које се односе на еманципаторске процесе Срба на простору Хабзбуршке монархије, тј. на догађаје који се тичу тенденција које су у вези са тежњом Срба за остваривањем права на слободно испољавање свог националног и конфесионалног идентитета, коришћење језика, писма, слободног политичког, друштвеног и културног деловања, итд. У том контексту, за догађаје који су у уској вези са Мајском скупштином, изузетно је значајна локација (место сећања и официјалне комеморације) на којој се налази спомен-обележје посвећено погинулим у тзв. Карловачкој бици 12. јуна 1848. године, као и читав низ других локација.

ПРИЛОГ: Антрополошка истраживања на терену

Током јануара 2019. године у непосредној околини зграде Магистрата извршена су квалитативна анрополошка истраживања мањег обима, методом неструктурисаног интервјуа са учествовањем. Том приликом, обављени су краћи разговори са осморицом случајних пролазника. Испитаници су били различитог страсоног доба, степена образовања и пола. Од њих осморице, петорица су били мушкарци, док су преостала три респондента биле жене. Сви испитаници су према њиховим речима житељи Сремских Карловаца, уз напомену двојице информаната да су се у Сремске Карловце доселили накнадно средином деведесетих година XX века са простора Славовије. Са свим испитаницима разговори су обављени индивидуално. Једна информанткиња и један информант су били старости између 23. и 28 година, тројица информаната (две жене и мушкарац) су били старости између 40 и 65 година, док су преостала тројица информаната била у старосној доби већој од 75 година. Разговор који је обављен са њима се фокусирао на значај конкретне зграде, као и целе историјске целине (локације истраживања) у контексту њеног историјског значаја за прошлост Срба и фрагментарно а свакако и лимитирано у зависности од испитаника, за значај конкретног здања у вези конкретних догађаја који су се у њему одиграли и догађаја који су у вези са историјом у вези настанка Српске Војводине и каснијег присаједињења ових простора Краљевини Србији.

Посматрано у целини, изузев тројице испитаника (сва тројица су били пензионери старији од 75. година и цео живот су практично провели у Сремским Карловцима), преостали информанти или уопште нису били упућени (двојица испитаника) или су само делимично на основу табле (спомен-плоче) која се налази на здању зграде, имали одређене информације о значају конкретног објекта (као официјалног места сећања). Код свих испитаника, изузев код двојице који су се касније доселили у Сремске Карловце, уочен је изражен локални идентитет који су истицали са поносом.

Поменута тројица најстаријих испитаника (пензионери) били су упућени у значај конкретне локације. При томе је код двојице био наглашен осећај припадности православној конфесији и српском националном идентитету уз изражени локални (сремскокарловачки) и регионални (сремски) идентитет, док је војвођански био секундаран и перципиран је искључиво регионално. Оба испитаника су истакла да је “Војводина део Србије”, односно да је присаједињење била “добра” и “права, природна ствар”, те да за њих “ова зграда” (Магистрат), има “велики” значај”. Код трећег испитаника од ове тројице, национални идентитет практично уопште није био истицан, иако није ни негиран. Конфесионални (православни) је био наглашен, док је као примаран истакнут “војвођански” ниво идентификације, којег је испитаник величао у односу на за њега другачије “Босанце” и “Србијанце”. Код овог информанта, такође је уочен висок ниво локалне “сремскокарловачке”, као и регионалне “сремске” идентификације, будући да “војвођански” идентитет код њега није доживљаван као регионални, већ као примарни облик идентификације, тј. како је сам испитаник нагласио “ја сам Војвођанин из Сремских Карловаца, Војвођански Сремац, православац који говори српски и који је Србин, али из Војводине а не Србијанац и Босанац”. У том контексту, код овог информанта уочена је извесна доза антагонизма између локалног и “војвођанског” нивоа идентификације у односу на српски национали идентитет, који се по његовим речима разликује од “војвођанског српског”. Овај респондент је такође нагласио да иако му се зграда Магистрата у којој је одржана мајска скупштина “допада”, да би “таблу требало скинути” и да је “припајање Војводине Србији било грешка”, тј. информант је испољио висок степен различитих политичких идиома и идеја које би се могле дефинисати као “аутономашке”, или чак “сецесионистичке”.

Два најмлађа испитаника (студенткиња и студент), знали су за догађај који се у згради Магистрата одиграо, свакако без икаквих детаљнијих информација о детаљима и значају истог. Код информанткиње је у том контексту, учена и самокритика “како је жалосно што ни она, као ни огромна већина људи ништа не знају ни о значају зграде, као ни о историјском значају Сремских Карловаца”, који би по њеним речима, “због историјског значаја и лепоте, требали да буде престоница Србије”. И код испитанице, као и код испитаника, био је прилично наглашен локални ниво идентификације, док се код информанткиње такође уочавало и нешто наглашеније испољавање националног идентитета. Регионални и конфесионални нивои идентификовања су код оба ова испитаника били крајње незапажени.

Један од преостале тројице испитаника старосне добе између 40 и 65 година, који се по његовим речима “родио и цео живот живи у Карловцима”, истакао је да је за њега зграда “јако битна”, и да “је спајање Војводине и Србије најнормалнија ствар”, тј. “да је то једно те исто”. Код овог информанта, такође су били наглашени локални, национални, конфесионални и регионални (сремски и војвођански) нивои идентификације, односно стекао се утисак да су све форме његових групних идентитета међусобно компатибилне. Преостала двојица испитаника, који су се како су сами истакли “деведесетих доселили у Карловце”, нису знали ништа о догађајима који су се одиграли у згради Магистрата, иако су децидно истакли “да је Војводина Србија”. Код њих је уочен јако наглашен национални и конфесионални ниво идентификације, регионални (у овом случају Славонски), такође се истицао, док се локални (сремскокарловачки) и регионални (сремски) није посебно истицао. Интересантно је што су обојица испитаника показала благи степен антагонизма према “Војвођанима”, као и “старим Карловчанима” испољавајући читав низ стереотипних класичних клишеа према њима, свакако у бенигном тону. Према “аутономашима” су испољили висок степен антагонистичких ставова.

Аутор: Кристијан Обшуст

Публиковано 22.1.2019. године.