Места масовних страдања цивила од 13. до 23. априла 1941. године

Локације: Темеринска улица и околне улице, Житни трг, Гундулићева, Доситејева и Улица војводе Бојовића – Касарна краља Петра I, Ратно острво – Ковиљски рит, Стара железничка станица – ложиона, Футошка улица – Касарна краља Александра I и околне улице.

Временски контекст: Други светски рат (април 1941. године)

Иако приликом уласка мађарских окупационих трупа у Нови Сад током послеподневних часова 13. априла није пружан никакав отпор, у ноћи између 13. и 14. априла мађарске војне јединице започеле су масовна хапшења, физичка малтретирања, као и погубљења локалног цивилног становништва претежно српске националности. Тортура над цивилним становништвом трајала је неколико наредних дана и правдана је наводним сузбијањем организованог отпора „четника“ и непријатељских елемената против мађарских окупационих власти. Односно, током наредних недеља путем окупаторских штампаних медија вршена је пропаганда како су мађарске војне јединице биле нападнуте од стране „четника“ што је изазвало њихову „оправдану и природну“ реакцију. Наводни отпор „локалних банди“ и њихов напад на војне јединице које су заузеле Нови Сад, о којима је мађарска и немачка штампа тенденциозно писала, у стварности се никада није догодио. Према сведочењима савременика догађаја и грађана, мађарске трупе су насумично пуцале у правцу кровова стамбених објеката, хапсиле су власнике кућа под оптужбама да помажу и сакривају „четнике“, односно да је пуцано из њихови домова, итд. Мађарске фашистичке трупе су у суштини невешто исценирале цео сукоб како би добиле повод за масовна хапшења и погубљења локалног цивилног становништва, а све са циљем приказивања „херојског ослобађања својих јужних крајева“, како је простор Војводине перципиран у мађарској јавности у оквиру оновременог политичког и националног имагинарија Хортијевог режима. Односно, ослобађање „Делавидека“, тј. „Јужног краја“, војно руководство фашистичке војске Хонведа тежило је да представи као својеврсни херојски чин који је изведен уз тешке напоре и часну борбу. У том смислу, мађарски фашисти су овим исценираним догађајима покушали да своје заузимање Бачке представе као војну акцију, односно да на неки начин потисну чињеницу да је ова територија заправо Мађарској уступљена од стране националсоцијалистичког режима Трећег рајха. Иначе, окупационе власти су током наредних недеља перманентно радиле на прикривању злочина који су приликом ових догађаја спровеле над цивилима и у том правцу су извртале чињенице, контролисале штампане медије, уклањали тела жртава у масовне гробнице на насипу Дунава, као и на Алмашком и Успенском гробљу, итд.

Тачан број жртава ових догађаја никада није прецизно утврђен при чему је заправо једине податке након рата изнела Комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача. Према процени Комисије у овим догађајима страдало је око 500 лица, од којих су скоро сви били цивили. Судећи према извештају Комисије, међу жртвама је било и жена и деце. На основу сведочења појединих становника Новог Сада који су присуствовали овим догађајима, најмасовнија страдања су се десила у ноћи између 13. и 14. као и 15. априла, када је убијено око 300 грађана Новог Сада српске националности. Под лажним оправдањем „о нужној одбрани домобрана“ од наводних „напада четника“ до краја априла је страдало још око две стотине цивила док је више стотина грађана ухапшено и доживело различите облике физичке и психичке тортуре. Поред наведеног, долазило је до честих пљачки имовине цивила од стране припадника окупационих трупа, а одређени број стамбених објеката је запаљен или уништен. Иако су окупационе власти тенденциозно пласирале тезу о жестоким сукобима са „четницима“, индикативно је да никада није објављен списак или пружен било какав валидан аргумент који би указао да је уопште било губитака у редовима мађарских окупационих трупа. Треба напоменути да је међу цивилним жртвама које су стрељане током априла 1941. поред доминантне већине становника српске националности било и припадника других националних и етничких група. Између осталих, страдало је и шест особа мађарске националне припадности које су погубили припадници мађарских војних јединица или тзв. немзетери.

Институционални носилац пројекта

Од 2019. године институционални носилац пројекта је Архив Војводине.

Институционални носилац прве и друге фазе пројекта био је Центар за истраживање колективних идентитета и политичке митологије.

Социјалне мреже
Култура сећања
Scroll to Top
Skip to content